VUK I SEDAM JARIĆA

U novembru prošle godine tema vaspitno-obrazovnog rada je bila „U svetu životinja“, pa je u srednjoj grupi, pored ostalog obrađena i priča „Vuk i sedam jarića“ kroz dramsku tehniku „vruća stolica“. Prvo se vaspitač našao u ulozi vuka (koristio je masku vuka), a skidanjem iste, vraćao se na tehniku „vaspitač u ulozi“, da usmerava decu da postavljaju deskriptivna pitanja. Pre uvoda u samu tehniku, deci je postavljeno pitanje: šta je pitanje? M. M. odgovara: „Kad nekoga pitam ono što me interesuje“.

Na pitanje: zašto ih postavljamo, deca daju odgovor da bi znali šta hoće.

Na pitanje: “Kako da saznamo ono što nas interesuje?”, deca odgovaraju: “Pitamo.” Pitanja koja su mi deca postavljala, dok sam bila u ulozi vuka u „vrućoj stolici“ su sledeća:

M. M. : „Kako je biti vuk?“

Matija dodaje: „Vuk jede jariće.“

Ljubica: „Što si ti, vuku, došao ovde?“

Todor: „Da li ideš sada da pojedeš jariće?“

Matija se nadovezuje na pitanje: „Pa vuk je došao da pojede jariće.“

Deca su oduševljena ulogom vaspitača prerušenog u vuka. Matija želi da bude u ulozi vuka i sutradan postavljamo dete u vruću stolicu. Ovo su pitanja koja su deca postavljala vuku i odgovori koje im je on davao.

Milica pita vuka: „Gde živiš ti vuče?“

Matija (dete u ulozi vuka): „Daleko u šumi, blizu drveta.“

M. M. : „Vuče, hoćeš li ti da zaspiš pre nego što pojedeš jariće?“

Iva: „Vuče, zašto si ti ovde došao?“

Matija: „Zbog pitanja.“

Ljubica: „A zašto ti ne živiš u kući?“

Matija: „Nemam kuću, imam drvo u obliku trešnje.“

Mia: „Zašto si ti vuče pojeo sve jariće?“

Matija: „Zato što sam gladan.“

M. M., devojčica koja se inače ističe među decom, interesantnim komentarima se prijavljuje da sada ona bude u „vrućoj stolici“, u ulozi vuka.

Lena je pita: „Da li imaš majku?“

M. M. odgovara: „Imam, ali ne mogu da se setim kako se zove.“

Marko: „Vuče, zašto imaš tako strašna velika usta?“

M. M. : „Zato što su mi takva usta, zato što sam umoran. Neću da vas pojedem, zato što vi niste jarići, vi ste deca.“

Realizovana je i igra „životinjski zvuci“. Deca odlično oponašaju kretanje i oglašavanje psa, krave, lava, medveda, tigra. Teži im je prelaz kretanja i oglašavanja sa tigra na papagaja, jer neki ne znaju kako se papagaj kreće, pa i dalje hodaju četvoronoške. Uživaju da oponašaju strašne životinje. Realizovana je i igra „poplava“.

Dečaci u ulozi vukova odlično oponašaju njihovo kretanje i oglašavanje, dok devojčice u ulozi koza ne znaju kako se kreću koze, misle da idu na dve noge, pa im vaspitač pomaže demonstracijom kretanja. Igra im se dopala. Kad je ostala zadnja strunjača – ostrvo, svi su se kretali u njenoj blizini, da bi što pre zauzeli mesto.

M. M. oduševljeno pita kada ćemo da ponovimo igru.

Dramska tehnika „vruća stolica“, sa kojom su se deca srednje grupe prvi put susrela, utvrđivana je kroz priču „Vuk i sedam jarića“, tako što se vaspitač ponovo našao u „vrućoj stolici“ u ulozi mame koze (na glavi je imao maramu sa rogovima, a oko pojasa kecelju.) Ovo su pitanja koja su deca postavljala mami kozi:

Ilija: „Zašto si došla?“

Una: „Da li znaš koliko je sati?“

Lazar: „Zašto su ti veliki rogovi?“

Ljubica: „Zašto si ti mama koza?“

Todor: „Šta voliš da jedeš?“

M. M. „Zašto ne čuvaš svoje jariće kod kuće?“

Mia: „Zašto je vuk pojeo kredu da mu postane drugi glas?“

Organizovana je i „grupna igra uloga“ – dramska tehnika sa kojom se deca prvi put upoznaju. Ljubica se javlja da bude u ulozi mame koze i oblači kostim.

Vaspitač daje situaciju: Vuk dolazi sa namerom da pojede mamu kozu, ona je sama kod kuće, odvela je jariće u vrtić, vuk kuca na vrata, a mama koza ne zna da je to vuk.

Ljubica: „Ova moja deca su sve napravila nered, i sad moram da čistim. Deca mi stalno prave nered.“ (uzima metlu i čisti). Neko kuca na vrata. To je Matija u ulozi vuka. Matija se krije, govori Ljubici, odlično menja glas, da je to njena drugarica, mama koza otvara vrata. Matija u ulozi vuka, ne zna kako da se ponaša. i uz vaspitačevu podršku, počinje mamu kozu da juri oko stola, ona pokazuje strah. Ostala deca koja su publika, oduševljeno viču: „Beži, beži.“ Posmatranjem ove igre zamišljenih situacija i problema, shvatam da, oni još uvek nisu na uzrasnom nivou da bi je proigravali.

Realizovana je i radionica sa roditeljima predškolske grupe i roditeljima dece iz četvoročasovnog programa, na temu „Vruća stolica“. Radionici je prisustvovalo 28-oro roditelja i isto toliko dece. U uvodnom delu aktivnosti sa decom je realizovana igra „životinjski zvuci.“

U glavnom delu, roditeljima su ukratko objašnjene tehnike „vruća stolica“ i „igra uloga„, a zatim su roditelji realizovali tri zadatka po grupama. Prva grupa roditelja imala je zadatak da se dogovori ko će od njih sesti u „vruću stolicu“ u ulozi vuka da bi ga deca intervjuisala.

Druga grupa je imala zadatak da se dogovori ko će se od njih naći u ulozi mame koze u „vrućoj stolici“, a treća grupa je trebalo da „grupnom igrom uloga“ prikaže sledeću dramsku situaciju: brat i sestra su ostali sami kod kuće i neko nepoznat im zvoni na vrata, šta se dešava?

Roditelji su uspešno realizovali zadatke, pogotovu jedna mama u ulozi koze, koja je svojim nastupom motivisala decu da joj postavljaju raznovrsna pitanja. Problem situaciju roditelji rešavaju tako što nisu hteli da otvore vrata komšinici koja je zvonila, nego su je zamolili da dođe kasnije, kad im roditelji budu bili kod kuće.

Deca su ilustrovala mamu kozu i jariće, voštanom bojom i uglavnom su mamu kozu predstavljali kao vaspitača, jer je on bio u ulozi mame koze u „vrućoj stolici.“

Stvorili smo i zamišljeni karakter vuka iz priče „Vuk i sedam jarića“, koristeći se novom dramskom tehnikom „karakter na zidu“, pomoću vizuelnog dijagrama osobina, koji je u obliku deteta i okačili smo ga na vidljivo mesto u našoj sobi. Evo šta su deca rekla o našem vuku:

  • Šta njegova okolina pozitivno misli o njemu?

– Da je on ponekad dobar i da ne jede jariće, voli ga.

  • Šta okolina negativno misli o njemu?

– Da je ružan, da je strašan i opasan, da plaši ljude.

  • Šta vuk misli o sebi?

– Da je dobar i strašan.

  • Šta misli o mami kozi i jarićima?

– Da oni nisu dobri, da on jeste i da će da ih pojede.

  • Šta voli?

– Jariće, prasiće, koze.

  • Šta ne voli?

– So, biber, kosku, šargarepu.

  • Informacije o porodici

– Otac mu je Nikola, majka Jana, sestra Iva, braća Mateja i Marko.

– Žive u šumi srpskoj.

– Vuk želi da postane doktor.

– Nada se da pojede jariće i da odnese tati hranu.

– Ima li tajni? – sina Janka.

  • Kakve su mu namere?

– Planira da pojede svinje iz sela i da se oženi, da bi imao ćerku Jelenu

  • Šta želi?

– da ima puno snega, da pravi pahuljice i da ih liže.

  • Čega se plaši?

– medveda, lava i tigra, tate jarca.

  • Šta planira?

– Da pojede lovca, da pozdravi mamu i tatu, ako negde ide.

  • Kako izgleda?

– Ima velike zube i nokte, opasno velike uši, velike oči, trapavo hoda, ima mnogo velike dlakave noge.

– Ide u vrtić „Bambi“.

– Omiljena igra su mu jurke.

– Omiljene boje su mu plava, žuta i crna.

  • Šta njegova porodica pozitivno misli o njemu?

– Ona želi da ga čuva, da ne sme da beži od kuće, ako se ne javi mami i tati, misli i da on nije strašan, voli ga.

  • Šta njegova porodica negativno misli o njemu?

– Da ponekad nije dobar, ponekad nešto rastura, ponekad porodicu maltretira, ponekad nešto polomi i bez pitanja ide da jede jariće.

U izradi vizuelnog dijagrama osobina vuka iz pomenute priče, naročito se istakla devojčica M. M.

Priča „Vuk i sedam jarića“ je obrađena i dramskom tehnikom „Narativne pantomime“ i „Akcione priče.“

Vaspitač vodi priču:

Vetar duva (deca prikazuju pantomimom), jarići se šale u kući (deca pokazuju), mama koza se šminka (deca pokazuju), maše deci (deca pokazuju) i odlazi u grad.

Vuk dolazi, kuca na vrata, jarići se pitaju ko je (deca pokazuju), otvaraju prozore, gledaju levo, desno (deca pokazuju), ne otvaraju mu. Vuk odlazi u šumu, razmišlja (deca pokazuju), i sine mu ideja (deca pokazuju), jede kredu (deca pokazuju), maže šape brašnom (deca pokazuju), kuca na vrata kod jarića, oni otvaraju prozor (deca pokazuju), vide da je mama, vuk ulazi u kuću (vaspitač je sada u ulozi vuka), deca se skrivaju ispod stolica, devojčica M. M. je jare koje je ušlo u sat, vaspitač se sad „ubacuje“ u ulogu mame koze, ulazi u kuću, jare iz sata – M. M. priča mami šta se dogodilo, mama koza – vaspitač zove decu da se približe vuku koji spava (deca pokazuju), jarići se čuju iz stomaka (deca pokazuju), vaspitač – mama koza daje deci magični kanap (Prethodno je obrađena igra magični kanap iz knjige „Moć mašte, moć pokreta“), da vuka vežu i bace u jezero (deca pokazuju), jarići dodaju mami kozi biber (deca pokazuju), zamišljeni vuk kija sedam puta (deca pokazuju), jarići izlaze, vezanog vuka prenosimo (deca pokazuju) i bacamo ga u reku (deca pokazuju).

(M. M. devojčica me opominje da nisam poljubila jariće kad su izašli iz vukovog stomaka.)

Priča „Vuk i sedam jarića“ obrađena je i dramskom tehnikom „zamišljeno putovanje.“

Deca i vaspitač kreću na put kroz šumu, do kuće mame koze koja danas slavi rođendan. Teodor pita šta će se dogoditi ako nas presretne vuk, a Sara predlaže da ga u tom slučaju vežemo konopcem. Teodor pominje biber kao rešenje za vuka. Deca su oduševljena ovom dramskom tehnikom, prate instrukcije vaspitača, kad je staza strma, uska, blatnjava, kada je vreme za odmor, stajemo, spuštamo rančeve da se odmorimo, pitam ih šta čuju, kažu zvuke muzike, na moje pitanje koje mirise osećaju, kažu da je to miris torte. Kažu da je vrlo toplo i da će uskoro kiša.

Nailazimo na planinsku reku, pitam decu da natočimo vodu jer su nam flašice skoro prazne, deca odgovaraju da to ne radimo, jer je voda zagađena, zato što je padala prljava kiša. Naišao je vuk, i svi ležimo iza drveta sakriveni, dok vuk ne prođe. Stižemo na proplanak, deca skaču od sreće. Pitam ih šta nosimo od poklona, kažu: – tegle, majice, čokoladno srce, lutku. – Kažu da je mama koza spremila čokoladnu tortu i da ćemo joj pevati rođendansku pesmu – Danas nam je divan dan, divan dan… Na pitanje – Koje ćemo se igre igrati kod mame koze – deca odgovaraju – šetalo, petalo.

Milica se kostimirala u mamu kozu, dolazimo, čestitamo joj rođendan, dajemo zamišljene poklone, mama koza duva svećicu, iznosi posluženje za goste i rođendanska zabava počinje.

PROŠETAJMO SVOJIH PET ČULA KROZ GODIŠNJA DOBA

U mesecu decembru, pošto je tema vaspitno-obrazovnog rada bila „Zima i novogodišnji praznici“, između ostalog realizovana je i priča „Prošetajmo svojih pet čula kroz godišnja doba“ uz pomoć dramskih tehnika „zamišljenog putovanja“ i „narativne pantomime“, po ideji iz istoimene priče iz knjige „Više od igre“.

Kreirana priča ovako glasi: „Bio je to predivan, ali hladan dan. Vetar je ljuljao grane ogolelog drveća. Maša i njena mama su odlučile da prošetaju parkom. Spakovale su užinu (deca oponašaju), uzele sanke (deca oponašaju), i razdragane se uputile ka obližnjem parku. Dok su šetale, gledale su (deca zastaju i pokazuju na oči), kako su grane drveća obučene u bela odela, i otežale pod teretom snega. Susedov pas je pritrčao Maši. Maša je čučnula (deca oponašaju), i pomilovala ga (deca oponašaju). Njegova dlaka je bila meka i svilenkasta. Nastavile su dalje. Odjednom su zastale (deca zastaju). Nešto je zasmrdelo (deca zapuše nos rukom). Neko neodgovoran je bacio kesu sa đubretom na sneg, umesto u kontejner. Maša i mama su ubrzale (deca brže hodaju), da se što pre udalje od neprijatnog mirisa. Uskoro su bile dovoljno daleko, da mogu da sklone ruku sa nosa (deca pokazuju). Skoro su ostale bez daha, koliko su brzo hodale (deca pokazuju). Sada su malo usporile i duboko udahnule vazduh (deca pokazuju). Osetile su (deca pokazuju na nos) miris svežeg vazduha i borova u parku. Miris ih je toliko opio, da su nastavile šetnju u tišini. Osluškivale su (deca zastaju i pokazuju na uši) zvuke oko sebe. Konačno su stigle u park. To je bila duga šetnja i mama i Maša su ogladnele. Zaustavile su se kod jedne klupe, skinule sneg sa nje (deca pokazuju), i iz korpe izvadile razne poslastice. Uživale su u ukusu (deca pokazuju na jezik) pripremljene hrane. Posle užine, Maša je sela na sanke, a mama je vozila (deca oponašaju mamu). Sa osmehom na licu, posmatrala je (deca pokazuju na oči), kako Maša uživa u vožnji. Posle izvesnog vremena postalo je jako hladno (deca oponašaju). Maša i njena mama su lagano krenule kući.

Na pitanje koje su to zvuke čuli tokom šetnje, deca odgovaraju da je to bio zvuk flaše koja se razbija i vode koja teče. Na pitanje šta su videli, odgovaraju da je to bilo belo drveće, a šta je to što su omirisali, kažu smrad iz kese đubreta. Na pitanje šta su okusili – užinali, odgovaraju: pljeskavice, sendviče, pomfrit, sok od pomorandže, jabuke…

Obrađena je i igra „Godišnja doba“ iz knjige „Više od igre“. Igra im se dopala, mada u pokretima oblačenja, za izlazak napolje na zimu, imitiraju vaspitača. Grudvanje pantomimom i nova dramska tehnika „zamrznute slike“ su im interesantne, grudvanje pogotovu, jer je dinamična aktivnost. Uz objašnjenje, u stanju su da facijalnom ekspresijom izraze svoje osećanje prema zimi – uglavnom su to nasmejana lica dece, ali ne umeju da imenuju osećanja, prema izrazu lica, ali mogu da procene da li neko dete voli zimu ili ne.

SNEŽNA DEVOJKA

Obrađena je priča „Snežna devojka“ iz knjige Više od igre koja se deci mnogo dopala. Cilj čitanja ove priče bio je da se deci objasni značenje pojma sebičan. Za nekog ko je sebičan, deca kažu, da ne deli igračke, da je bezobrazan, da kad donese nešto u vrtić, nikome ne da. Rešavamo situaciju: donosim četiri bombone na papirnom tanjiru, a ima dvadesetoro dece, postavljam im pitanje šta da radimo. Dečak Ognjen M. kaže da će mu tata kupiti bombone, pa će ih podeliti deci.
Igrom uloga rešavamo sledeću problem situaciju: – Dvoje dece, a jedna lutka. Evo, kako je tekao dijalog između M. M. i Ljubice:
– Ljubica: „Možemo da se menjamo?“

– M. M. : „Misliš da podelimo, jedna tebi, jedna meni, ali kako?“

– Ljubica: „Mislim da prvo dam tebi, pa onda ti vratiš meni.“

– M. M. : „Mislim da ja tebi dam ovu lutku, a ja uzmem drugu.“

Organizovana je i dramska tehnika „vruća stolica.“ Milica P. je u ulozi Snežne devojke, odevena u beli plašt, a Ljubica u ulozi Nove godine, odevena u raskošnu novogodišnju haljinu. Navešćemo pitanja koja su deca postavljala Novoj godini i Ružici iz priče „Snežna devojka“

O. M. dečak pita Ružicu: „Zašto imaš ledeno srce?“

Ružica: „Zato što sam od snega.“

Teodor pita Novu godinu: „Zašto si ti obučena tako?“

Nova godina (Ljubica): „Pa zato što je Nova godina takva.“

Teodor pita Ružicu: „Zašto si ti sebična?“

Ružica: „Gladna sam, ne dam nikome ništa.“

Mia pita Ružicu: „Zašto nisi dala čarobnici hranu?“

Ružica: „Zato što sam bila zla.“

Marko pita Ružicu: „Što ti imaš tako belo srce?“

Ružica: „Moje srce je od leda.“

M. M. pita Novu godinu: „Kakva bi volela da bude sledeća?“

Nova godina: „Da bude proleće, da bude lepo, da muškarci imaju autiće, a devojčice lutke.“

Ono što je interesantno je da je više pitanja postavljeno Ružici, nego Novoj godini, a Milica koja se inače ponaša smelo, sigurno u sebe, je u ulozi Ružice u „vrućoj stolici“, i ako se sama prijavila, pokazala, nesigurno i stidljivo ponašanje.

BAJKA O LABUDU

Pošto je u mesecu januaru tema vaspitno-obrazovnog rada bila „Zimske novosti“, pored ostalog obrađena je i „Bajka o labudu“ D. Maksimović kroz dramsku tehniku „vruća stolica“ – dete u „vrućoj stolici.“

U vrućoj stolici našle su se Ljubica B. u ulozi crne ptice (kostimirana u pticu) i M. M. u ulozi Snežane – kraljice zime (kostimirana u beli plašt). Ovo su pitanja koja su im deca postavljala:

Marko pita crnu pticu: „Zašto si ti ptica?“

Ljubica – crna ptica: „Zato što plovim jezerom.“

Todor pita Snežanu: „Zašto si bela?“

M. M. (kraljica zime): „Zato što sam ja kraljica zime.“

Ognjen M. pita pticu: „Zašto imaš toliki kljun?“

Ljubica: „Zato što sam ptica, i kljun mi služi da jedem.“

Lazar pita pticu: „A zašto si ti kada si se probudila postala bela ptica?“

Ljubica: „Tako sam htela.“

Janko M. pita kraljicu zime: „Zašto si ledena?“

Marija: „Zato što sam kraljica zime, a ja sam dobra jer sam pomogla ptici.“

Ognjen M. pita kraljicu: „Imaš li majku i tatu?“

M. M. : „Da imam.“ (ne može u trenutku da im smisli imena).

Ilustrovali su voštanom bojojm pticu i kraljicu: M. M. je kraljicu predstavila kao raskošnu princezu sa velikim, belim plaštom, Ljubica je najlepše odradila likovni zadatak – prava crna ptica i princeza u raskošnoj haljini, koju ptica vozi po jezeru. Bajku o labudu slikali su i vodenim bojama.

Priča „Bajka o labudu“ obrađena je tehnikom „narativne pantomime.“

Priča ovako ide:
„Živela je na vrhu planine mala Snežana, kraljica zime. (deca oponašaju njeno lice, lice nadmene kraljice) Na nožicama je imala cipele od srebra (deca pokazuju), bila je ogrnuta belim plaštom (deca pokazuju), a na glavi je nosila ledenu kapu, koja se prelivala u bezbroj boja kad sunčev zrak na nju padne (deca pokazuju) kraljici zime nije bilo hladno (deca pokazuju), ni na vrhu planine. Spavala je (deca pokazuju), u snežnom gnezdu, golišava se valjala po smetovima (deca pokazuju), loptala se po ceo dan sa pahuljicama (deca sa zadovoljstvom pokazuju), vozila se po jezeru (deca pokazuju), na jenoj crnoj ptici, tužno oborene glave (deca pokazuju), mogla je sasvim udobno da joj sedne u krilo (deca pokazuju). Često je Snežana mislila (deca pokazuju), zašto li je crna ptica tužna (deca pokazuju mimikom), zašto uvek obara glavu (deca pokazuju), pa je jednom upita, zašto je toliko tužna i ptica joj se poveri a je tužna, zato što je sve oko nje belo, a samo je ona crna. Snežana se doseti (deca oponašaju), kako da pomogne ptici. Srebrna zvezda je učinila i posula (deca pokazuju) pticu belim pahuljama po kljunu (pokazuju), krilima (pokazuju), i celom telu (pokazuju). Ujutru je ptica videla (pokazuju) da je bela. Bila je iznenađena (pokazuju mimikom). Gledala je svoja krila (pokazuju), svoje telo (pokazuju), i ponosno (deca pokazuju mimikom) plovila (pokazuju) sa Snežanom po jezeru – kraljicom zime. Dopala im se narativna pantomima, mada pošto je reč o srednjoj grupi, neki još ne znaju da je pantomima govor bez reči, pa u nekoj situaciji radnju proprate govorom.

Realizovana je i igra „Dirigent“ iz knjige „Moć mašte, moć pokreta.“ Vaspitač je bio u ulozi vuka – dirigenta, a deca u ulozi prasića – poređana u četiri reda. Devojčica M. M. kaže da će biti vrlo uzbudljivo i vraća decu u red, kad naprave neki smešan zvuk ili pokret. Deci (srednjoj grupi) je još uvek nepoznata formacija vrste. Vuk peva: „Kad u šumu pođem ja…“, deca to ponavljaju. Vuk: „La, la, la, la, la, la“, glava je okrenuta u jednu stranu, deca ponavljaju to, zatim vuk opet: „la, la, la, la, la, la“, glava je okrenuta u drugu stranu, deca to opet ponavljaju. Zatim vuk peva: „Bu, bu, bu, bu, bu, bu“ i pokazuje prstima sa strašnim izrazom lica. Prasići – orkestar to opet ponavljaju. Deci se dopala igra, pogotovu kad je poprimila dinamičan tok.

IVICA I MARICA

Okvir za bajku „Ivica i Marica“ postavljen je kroz dramsku tehniku „zamišljeno putovanje.“ Pokazujem sliku šume u koju ćemo ići. Pitam decu, kako ćemo putovati, neko kaže autobusom, neko pešaka, ali ja predlažem da putujemo čarobnim ćilimom (veliki padobran koji se koristi u igrama za decu). Sedamo svi na ćilim (padobran), ali prvo moramo da smislimo čarobne reči da bi poleteo. Deca govore abraka-dabra. Stižemo u šumu. Pitam ih kakvo je vreme – kažu – toplo. M. M. kaže da sunce miluje drveće. Pitam ih, šta vide, kažu – visoko drveće. Koje mirise osećaju – miris vazduha, ruže, lale. šta čuju – kažu zvuk kiše. Odjednom čujemo pljusak i brzo se sakrivamo pod naš čarobni ćilim. Kada je kiša prestala, polako se spremamo da krenemo natrag, međutim M. M. oseća miris čokolade i kaže da je u blizini kuća od slatkiša. M. M. kaže da joj je drveće reklo da su tu zadobljeni Ivica i Marica, i da moramo da ih spasemo. Svi se polako prikradamo kući, uzimamo Ivicu i Maricu, i brzo bežimo na ćilim, izgovaramo čarobne reči, da se što pre vratimo u sobu, a M. M. kaže da joj je drveće reklo da prvo Ivicu i Maricu vratimo kući, pa da se tek onda vratimo u sobu. Deca su oduševljena putovanjem, pitaju kada ćemo ga ponoviti. Nakon završenog putovanja, čitali smo bajku. Bajka je obrađena i pomoću dramske tehnike „vruća stolica“ – dete u vrućoj stolici. Ljubica je bila u ulozi Marice, Lazar je bio Ivica, a Iva zla veštica. Svako je imao po neki detalj, kao naznaku kostima. Evo nekih pitanja i odgovora:

M. M. pita Maricu: „Koje si ti blago našla kod veštice?“

Ljubica (Marica): „Dijamante, prstenje, narukvice, ogrlice, dukate.“

Ognjen M. pita vešticu: „Zašto imaš tolike uši, kad veštice nemaju tolike uši?“

Iva u ulozi veštice se stidi da mu odgovori, pa se tu vaspitač ubacuje da pomogne.

M. M. pita vešticu: „Zašto si bila toliko zla prema deci?“

Veštica: „Zato što su mi Ivica i Marica grickali krov.“

Ilija pita Ivicu: „Zašto si ti došao ovde?“

Ivica (Lazar): „Zato što nemamo hrane.“

M. M. pita Ivicu: „A zašto nemate majku?“

Ivica: „Zato što je umrla od zle veštice?“

Ognjen M. pita Ivicu: „Kako ste se osećali kad ste bili sami u šumi po mraku, ti i Marica?“

Ivica: „Nedobro.“

M. M. pita Maricu: „Zašto vas je maćeha oterala u šumu?“

Marica: „Zato što je bila zla?“

M. M. pita vešticu: „Da li ste ti i maćeha radile zajedno?“

Veštica (Iva): „Ne, nismo se poznavale.“

M. M. pita Maricu: „šta ste uradili sa blagom?“

Marica: „Kupovali smo hranu da jedemo.“

Deca su ilustrovala bajku voštanom bojom.

Bajka „Ivica i Marica“ obrađena je i kroz tehniku „narativne pantomime“.

Deca su pokazivala zloban izraz lica maćehe, radnju čekanja u šumi, kad ih je maćeha ostavila, a nije se vratila, kako im je bilo hladno te noći u šumi i kako su se bojali mraka. Pokazuju, kako su se ujutru probudili umorni u šumi, kako su se obradovali kada su ugledali kućicu od čokolade, i kako su uživali dok su je grickali. Pokazuju, kako je veštica sakupila drva, upalila vatru, stavila vodu u kazan i dodala začine da čorba bude bolja. Pokazuju i kako se Marica dosetila i gurnula vešticu u vatru i kako je veštica izgorela guzu. To im je bilo naročito smešno. Pokazuju i kako su se Ivica i Marica obradovalim kada su našli kovčeg sa blagom (vade prstenje, stavljaju, probaju ogrlice, minđuše, bacaju zlatnike). Pokazuju i kako su Ivica i Marica bili srećni kada su našli oca, svi su zagrljeni.

Realizovana je i dramska tehnika „karakter na zidu“. Deca su osmislila zamišljeni karakter Marice, i taj dobijeni vizuelni dijagram osobina smo okačili na vidno mesto u našoj sobi.

Evo važnih informacija koje određuju karakter Marice:

  • Šta njena okolina pozitivno misli o njoj?

– Da je dobra, lepa, da se pristojno ponaša

  • Šta njena okolina negativno misli o njoj?

– Nikada nisu čuli da ima mana; ponekad ne razume, da ne treba da se igra sa drugom koji je bije.

  • Šta njena porodica pozitivno misli o njoj?

– Da je dobra, vredna, da pomaže svima

  • Šta njena porodica negativno misli o njoj?

– Ponekad ne shvata da je maćeha bezobrazna, ponekad bije brata Uroša, ponekad baci šolju i ona se razbije, ponekad brzo jede

  • Šta Marica misli o sebi?

– Da je dobra, nežna, vredna

  • Šta Marica misli o veštici i maćehi?

– Da su zle, bezobrazne, nevaspitane, ružne, grozne

  • Šta voli?

– Da se igra i trčkara.

  • Šta ne voli?

– Ne voli da se bije, ne voli maćehu i zlu vešticu

  • Informacije o porodici

– Otac Dragan, majka Milena, sestra Jelena i braća: Ivica i Uroš

  • Gde žive?

– Na kraju šume u Engleskoj

  • Čemu se nada?

– Da postane velika i dobije dete

  • Ima li tajni?

– Sakrila je blago u svojoj sobi

  • Kakve su joj namere?

– Da sačuva blago kad poraste, da kupi kuću i hranu, i da bude lepa sa blagom

  • Šta želi?

– Da bude bogata sa ocem, braćom i sestrom

– Da se maćeha više nikad ne vrati

– Želi da postane pevačica i igračica

  • Čega se plaši?

– Zle veštice, vuka, mraka

  • Šta planira?

– Da veštica zauvek ostane u rerni; da se oženi; da napravi piknik sa ocem i bratom

  • Kako izgleda?

– Ima dve kike, kosa joj je duga i riđa, našminkana je, kao zvezda je, ima dve šnale, ruke su joj nežne, a nokti namazani, nosi zlatan prsten.

U stvaranju zamišljenog karaktera Marice, najviše se svojim idejama, pored ostale dece, istakla devojčica M. M.

MAŠA I TRI MEDVEDA

Pošto je tema vaspitno-obrazovnog rada za mesec februar bila „U svetu bajki“, između ostalog obrađena je i bajka „Maša i tri medveda“, redosledom iz knjige Više od igre. Najinteresantnije im je bilo proigravanje svake scene iz priče. Poslednja scena je kad se medvedi vraćaju kući. Milica je u ulozi Maše, a ostala deca su medvedi (dobro oponašaju medvede, promenom boje glasa tata-mama-dete).
Medvedi dolaze kući, ulaze u spavaću sobu i nailaze na Mašu. Iz razgovora sa decom, kako da se reši ovaj problem, dobijam odgovor da Mašu naučimo lepom ponašanju. Zatim se vaspitač stavlja u ulogu Maše da svi zajedno proigramo tu poslednju scenu. Maša se izvinjava medvedima – deci, što je bez pitanja ušla u kuću, a medvedi joj opraštaju.

Deca su oduševljena i pitaju kada ćemo opet ponoviti ovu aktivnost.

Što se karakterizacije likova tiče Mašu opisuju kao bezobraznu, nevaspitanu, lenju; tatu medveda kao velikog, debelog, strašnog, naljuti se kad neko jede iz njegovog tanjira; mamu medveda kao nežnu, milu, a ponekad i ljutitu, a medvedića kao malog, dobrog, plačljivog i plaši se duhova i veštica.

M. M. se našla u „vrućoj stolici“ u ulozi Maše. Ovo su pitanja koja su deca postavljala Maši.

Lazar: „Zašto si ušla u tuđu kuću bez pitanja?“

Maša: „Zato što sam nevaljala devojčica.“

Ognjen M. : „Zašto si išla u duboku šumu bez pitanja, kad ti je mama rekla da ne smeš?“

Maša: „Pa nisam slušala mamu.“

Milica: „Zašto si medvediću polomila stolicu?“

Maša: „Zato što sam velika, a stolica mala.“

Ljubica: „Zašto si medi pojela kašu?“

Maša: „Zato što je bila ukusna i taman kako treba.“

U toku obrade priče, realizovana je i igra zajedničkog obroka u okviru medveđe porodice. U toku igre, deca komentarišu, kako ovako svaki dan i oni ručaju sa porodicom, i kako tata kad proba neku hranu, kaže da je ona ukusna.

Realizovana je i tehnika „zamišljeno putovanje“ u šumu.

Deca predlažu da bude proleće. OblačImo se, pakujemo rančeve, sendviče i odlazimo u šetnju šumom. Teodor zapaža da je šuma gusta. Naglašavam da moramo voiti računa o očuvanju okoline, nailazimo na đubre, M. M. kaže – bljak, kako smrdi, usmrdelo je drveće – deca predlažu da ga bacimo u neku kantu, skupljaju ga. Seli smo da se odmorimo i pojedemo sendviče. Naglašavam da moramo da pokupimo otpatke za sobom. Deca vide jelena kako prolazi proplankom, dive se njegovoj lepoti. Ali vide i vuka koji se približava jelenu, i sprema da ga pojede. Marko se odmah ubacuje u ulogu lovca, i sprema da ubije vuka. Vide i lisicu, kako se krije iza drveća. Pitam ih kako ćemo se orjentisati u šumi, da se ne izgubimo, kažu da ćemo bacati kamenčiće, hleb, po putu po kome idemo.

Od ostalih dramskih tehnika realizovana je i „igra uloga” zamišljenih situacija i problema.“ Prvi korak je bio izbor situacije – situacija je tematski povezana sa bajkom „Maša i tri medveda,“ a odnosi se na svakodnevni život.

Situacija

Devojčica donosi u vrtić lutku, drugarica joj traži, ona ne da, i onda ova koristi situaciju, kada se devojčica odalji od svoje lutke, da je uzme i slučajno polomi. Drugi korak je bio priprema i zagrevanje. Deci sam predstavila problem, koji sam malopre navela i pustila ih da razmisle. Treći korak je bio izbor učesnika. Dobrovoljno su se javile M. M. , Milica i Ljubica. Četvrti korak je upravljanje i rukovođenje situacijom. Uputila sam decu da zadatu situaciju odglume, onako kako misle, da bi to neko uradio u stvarnom životu, u istoj situaciji. M. M. donosi novu lutku u vrtić, Milica joj traži lutku, M. M. ne želi da je da, odlazi u kupatilo, Milica bez pitanja uzima lutku i lomi je. M. M. koja je inače slobodnog ponašanja se stidi, potrebna joj je vaspitačeva pomoć, Milica se u ulozi, ponaša mnogo slobodnije. M. M. dolazi iz kupatila, vidi da joj je lutka polomljena i obraća se vaspitačici Ljubici. Ljubica u ulozi vaspitača ne zna kako da postupi, obraćamo se deci – publici. Teodor kaže da je njegov tata majstor za lutke i da može da je popravi. M. M. čija je lutka predlaže da pozovemo majstora da popravi lutku i brine se šta će joj mama reći, a Ljubica – vaspitač uz moju pomoć donosi odluku da Milica odnese kući

lutku i sa ocem pokuša da je popravi i vrati Mariji. Sledeći korak je evaluacija. Vodili smo razgovor o tome da li je Milica ispravno postupila. Deca smatraju da nije, jer je bez pitanja uzela lutku, ali ne znaju da odgovore na pitanje zašto i M. M. nije ispravno postupila – zato što nije htela da da drugarici da pogleda njenu novu lutku.

Izvodim zaključak da naša grupa (reč je o srednjoj vaspitnoj grupi) još uvek nije na uzrasnom nivou za rešavanje problem situacija.

MOJA MAŠTA SMIŠLJA SVAŠTA

Pošto je podtema za četvrtu nedelju februara u okviru teme „U svetu bajki“ bila „Moja mašta smišlja svašta“ deca su se upoznala sa novom dramskom tehnikom „Vođena mašta“, pa je tako realizovana vežba 2: „Mir“ iz knjige „Moć mašte, moć pokreta.“ Tokom vođene mašte slušala su muziku sa CD-a na kome su instrumentalne uspavanke.

Nakon vođene mašte kažu da su se lepo osećali. Zamišljali su: sveću – M. M. ; vaspitačicu – Teodor; mamu i tatu – Todor. Šta su radili – kažu da su se igrali. Osoba koja im se približavala u tom lepo uređenom dvorištu,zamišljenog vrtića su mama, tata. Lepo su se osećali i dok su se kupali. M. M. kaže da je obukla isti kupaći, kao i njena mama.

Nakon vođene mašte, crtali su voštanom bojom, ono što su videli, doživeli, zamislili. Između ostalog, Ljubica je nacrtala sebe kako se kupa sa drugaricom Miom u jezeru punom zlatnih ribica; Ilija je nacrtao koleginicu i mene kako smo sa njim u dvorištu; M. M. je sebe predstavila kao figuru u pokretu, veselih boja, kako igra balet u toj divnoj bašti.

Realizovana je i vežba 3: „Vrtić, mirno mesto.“

Nakon vođene mašte sa decom je vođena diskusija kako je izgledalo mesto gde su bili, kažu – lepo, predivno, sa zlatnim ribicama i lokvanjima, i kao na jezeru videli su puno raznih životinja – guske, patke. Kažu i da su se ta deca koju su sreli – ponašala lepo, da nisu nikoga pljuvali, već su se mazili i ljubili. Kažu i da su sa njima razgovarali o tome kako posle igre, kažu vaspitačici – izvoli cveće. – Ta deca su im otkrila – tajnu o tome šta vaspitačica voli. – Sa njima su se igrali na – toboganu, peljalici, ljuljašci, pravili su tortu od peska i zamak. – Pokazuju pantomimom i uz pomoć reči, koje su se igre igrali sa tom zamišljenom decom – širi se, širi, veseli peškiri. – Izjavljuju da su se lepo slagali sa tom decom, da ih nisu tukli, samo su se grlili i ljubili sa njima. Kažu da su se lepo osećali, da im je u srcu bilo nežno. Pokazuju tu sreću izrazom lica, svi su nasmejani – zamrzavamo tu scenu dramskom tehnikom „zamrznute slike.“

Nakon odrađene vežbe slikaju voštanom bojom ono što su doživeli i videli.

Na crtežima Ljubice i M. M. vidi se puno dečjih figura koje su jedna uz drugu.

Realizovana je i vežba 4: „Dvorac.“

Umesto lutke čarobnjaka, u ovoj vežbi korišćena je lutka veštice iz bajke „Snežana i sedam patuljaka.“ koja podseća na čarobnjaka.

Nakon realizovane vežbe, vodimo razgovor kakvo je bilo putovanje do dvorca. Deca kažu da su videla životinje dok su putovala – mace, žirafe, zebru. Put kojim su išli bio je šumski puteljak. Put je bio – prav, a imao je dve strane koje pokazuju hoćemo li tamo ili onamo. – Od boja koje su na tom putu videli, navode – zelenu, roze, i sve različite boje vremena. – Kažu da je bilo drveća i cveća, i to drveća koje ima puno cveća i bobica. Kažu, da prelaze preko mosta, i vide neko lepo cveće koje je ispred njih puno cvetalo, pa su morali da gaze na prstima, da ga ne zgaze. Čuju i reku, kako šušti kao vetar. – Dalja diskusija tekla je u smeru šta se dešavalo, kada su ušli u taj tajanstveni dvorac. – Pod je topao, ali i malo vlažan, pošto je to snežni dvorac. Tu su i dugačke stepenice do vrha dvorca. Deca se osećaju tužno što vaspitačica nije pošla na putovanje sa njima. Videli su kako nešto tumara oko stepenica. To je bio čarobnjak, koji ima moći da stepenice nestanu, a tu je bila i jedna mala princeza, koja je rekla da zna da leti i da neko tumara oko stepenica. Bila je lepa, imala je prelepu haljinu, s jedne strane ljubičastu, s druge roze, s treće plavu. Dali smo joj lepu krunicu zahvalnosti što nam je pokazala da neko tumara oko stepenica. Rekli smo joj da ćemo smisliti način da povratimo stepenice koje je čarobnjak uništio, i da se vratimo u našu sobu. Videli smo jednu magičnu vilu, koja je znala da leti i ona je koristila svoju moć da povrati stepenice i mi smo brzo odjurili u našu sobu i kad smo odlazili videli smo kralja kako sedi na stolici i posmatra princezu. – Videli su, pri odlasku i životinje – pudlice roze i bele boje sa roze i crvenim cipelicama i mace žute i bele sa haljinicama. Devojčica M. M. se najviše istakla svojim maštovitim idejama o ovoj vežbi, kao i dečak Teodor.

Na kraju aktivnosti devojčica M. M. se obraća lutki – čarobnjaku sa pitanjem: „Zašto si želeo da se otarasiš stepenica?“ Lutka čarobnjak (vaspitač): „Neka to ostane moja tajna.“

NAJBOLJI PRIJATELJI

Pošto je tema vaspitno-obrazovnog rada za mesec mart bila „Porodično blago“, a podtema za prvu nedelju marta „Svako ima nekog svog“, sa decom je obrađena priča „Najbolji prijatelji“ iz knjige Više od igre. Deca su osmišljavala kraj priče, kako da mala riba Puf pomogne u nevolji svom prijatelju – velikoj hobotnici Oktu. Evo njihovih rešenja:
Milica: „Da Puf pozove pomoć.“
M. M. : „Može mala ribica, da pokuša da podigne kamen.“

Onjen M. : „Uzmemo jedan veliki kanap, pa se zaveže za hobotnicu i hobotnica se povuče. Moj tata će da ide u vodu da zaveže kanap.“

Ljubica: „Ribica Puf može da popije neki čarobni napitak od koga će da postane veća od kamena i da ga podigne.“

Teodor: „Da ribica Puf uzme drščicu i stavi ispod kamena i onda ga podigne.“

M. M. : „Ribica Puf da popije taj čarobni napitak, da je osnaži, da podigne kamen i spasi druga.“

Lazar: „Da ribica Puf napravi nešto što može da odbaci kamen.“

Realizovana je i igra „Zagrljaji“ koja se deci mnogo dopala.

Napravili smo i rečnik prijateljstva, i okačili ga u našoj sobi, da nam bude jedno od pravila ponašanja.

Iliju ovaj rečnik podseća na bubamaru, M. M. i Ljubica raspravljaju da li životinje mogu da budu prijatelji.

U izradi rečnika, najviše su učestvovali M. M. , Milica, Ljubica. Todor, Teodor. Ovo su izjave iz našeg rečnika.

Prijatelji su: dobri, fini, nežni, ne tuku se, ljudska su bića, tihi, zabavni.

Prijateljstvo

Oseća se fino, lepo, nežno, kao radost, sreća, lepa igra.

Zvuči kao proleće, cvetno zvono, pesma o cveću, o zvezdama o Sirenama (crtani film „Sirene“), o ljubavi, kao prijateljska muzika.

Izgleda kao čarolija, zlato, srebro, šetnja, ljuljanje na ljuljašci, drug, drugarica.

Deca su pantomimom glumila akciju.

Podelila sam ih u dve grupe: grupu Okta i Pufa. Bez reči razrađujemo radnju. Ribice Puf su devojčice. One žmure. Hobotnice Okto – dečaci, se kriju, staju ispod kamena, prave bolan izraz lica, jer im je kamen priklještio pipak; ribice ih traže, nalaze ih, traže drvo, pomoću koga dižu kamen, rukama i izrazom lica pokazuju da su srećni, hobotnice i ribe plivaju zajedno kao prijatelji. Vaspitač učestvuje u igri kao ravnopravni partner. Realizovana je i igra „Prepoznaj prijatelja“ koja se deci mnogo dopala.

DRAMSKA RADIONICA ZA RODITELJE

U martu mesecu je realizovana i dramska radionica za roditelje. Planirano je bilo da se roditelji upoznaju sa još nekim novim dramskim tehnikama kao što su: „staza savesti“, „dramska igra“, „karakter na zidu“, koje se rade sa njihovom decom u vrtiću, tako što bi realizovali tri različita zadatka. Ali, zbog malog broja roditelja na radionici (bilo ih je svega osmoro), realizovan je samo jedan zadatak u kome je zastupljena dramska tehnika „karakter na zidu.“

Roditelji su stvorili karakter na zidu Snežane iz bajke „Snežana i sedam patuljaka”.

Tako smo dobili Snežanu, o kojoj njeni prijatelji misle da je lepa, dobra, pametna, vredna, i da nema negativnih osobina, dok njena porodica misli da je naivna, ali isto tako da nema negativnih osobina. Snežana o sebi misli da je usamljena, uplašena, a o drugim ljudima da su svi dobri. Voli da pomaže drugima. Ne voli zlobu i nepravdu. Ne ide ni u vrtić. ni u školu. Hobi su joj pevanje i životinje. Omiljena boja joj je roze. Otac joj je kralj, a majka je umrla. Otac se bavi vladavinom, žive na dvoru, nema ni braće, ni sestara. Želi da postane princeza. Nada se da će upoznati princa i biti srećna. Živi u šumi, a njena tajna je da živi kod patuljaka i da je živa. Ona je lepa, visoka, crna, belog tena, i rumenih usana. Ima strah od zle maćehe, a želju za životom i srećom.

Iz ovog vizuelnog dijagrama osobina Snežane, možemo zaključiti, koliko su roditelji realno predstavilii njen karakter u skladu sa bajkom koju znaju još iz detinjstva i sa mnogo manje mašte, nego što to čine njihova deca pri osmišljavanju karaktera nekog junaka iz priče.

KAD SMO BILI BEBE

Pošto je podtema vaspitno-obrazovnog rada u trećoj nedelji marta bila „Sa rodom sam raščistio“, sa decom sam obradila akcionu pesmu „Kad smo bili bebe“ iz knjige Više od igre. Deci se dopala pesma, interesantni su im pokreti koje izvode u njoj, a i smešna im je. Janko M. koji inače ne pokazuje interesovanje za učešće u aktivnostima se uključio i učestvovao u celoj aktivnosti.

M. M. pita zašto moramo da ostarimo, jer pesma predstavlja životni ciklus od rađanja do starenja, a Ljubica komentariše da je pesma lepa.

Ovu akcionu pesmu su deca lako i brzo usvojila.

Obrađena je i igra „Prepoznaj po dodiru i glasu“ koja se deci mnogo dopala.

Pored ostalih dramskih igara, obrađene su i igrice: „Oluja“, „Riblja supa“, „Zdravo, dobar dan“, „Zamrzni se“, „Smešan hod“ iz knjige „Moć mašte, moć pokreta“ kojih se često igramo. (zaboravila sam da navedem i igru „Magični kanap“.)

U igri „Oluja“ decu je najviše oduševila primena tempa brzo-sporo, koji je menjao vaspitač.

U usvajanju igre „Riblja supa“, devojčica M. M. se odlično pokazala u ulozi Ajkule (koliko je „opasna“, ona pokazuje namrštenim grimasama). Deca su slabo oponašala kretanje morskih životinja, tako da je vaspitač morao da im demonstrira kretanje životinja, brzo usvajaju pravila, mada sa teškoćom nalog: „Promena pravca.“ M. M. u ulozi ajkule i posle igre, daje naređenja deci: „Ajkula napada.“

Igra „Zdravo, dobar dan“ im je bila teška za usvajanje. Prva instrukcija od strane vaspitača da se rukuju sa – Zdravo, dobar dan – im je bila jasna i dobro su je realizovali, ali nisu razumeli instrukciju da se rukuju sa omiljenim likom iz crtanog filma, jer taj lik još uvek ne mogu da prenesu sa imaginarnog na realni plan. Ognjen M. i Ljubica N. pokazali su izuzetan strah u nalogu da se rukuju sa vešticom iz „Snežane i sedam patuljaka.“

U nalogu da su sreli nekoga koga se mnogo plaše, M. M. se najbolje pokazala gestovima i mimikom.

Igra „Zamrzni se“, im se mnogo dopala, bile su im smešne instrukcije koje je davao vaspitač u toku igre. Najbolje zamrznute figure pokazali su: M. M. , Todor, Staša, Ljubica, Mia, Lena, Iva.

Igru „Smešan hod“ realizovali su sa uživanjem jer se na kraju, pretvorila u „malu muzičku tačku.“

Pošto je mesec april u našoj ustanovi, mesec nekih bitnih dešavanja iz oblasti dramskog stvaralaštva, (tada se organizuje Festivalčić, kada se svaki vrtić u Pozorištu za decu predstavlja nekom predstavom), u planu mi je da pored ostalih aktivnosti, sa decom realizujem još neke dramske igre iz knjiga Više od igre i Moć mašte, moć pokreta, kao i aktivnost „Idemo u pozorište“, akcione priče „Čarobno jezero“, „Mala žuta lala“, „Uskrs na farmi“…

EVALUACIJA

Dramske tehnike koje sam do sada probala u radu sa decom pomogle su mi da prepoznam nadareno dete – Mariju Mijailović, devojčicu, koja se isticala u aktivnostima više od sve dece, svojom spontanošću, samostalnošću i slobodom, kao i originalnim idejama. Ona je u aktivnostima počela polako „da povlači za sobom i ostalu decu“, pa su tako introvertna deca poput Teodora, Todora, Janka K. , Janka R. , Ive, Lene, počela polako da se otvaraju i pokazuju svoje skrivene kreacije. U skladu sa tim mogu se praviti i akcioni planovi, kako dalje podsticati nadarenu decu poput devojčice M. M. , kao i introvertnu, nezainteresovanu decu.

Projekat realizovan u periodu oktobar 2010./mart 2011.

srednja grupa

Nosioc projekta: Emina Živojinović, vaspitač

Učesnici u projektu:

Verica Jovičić, vaspitač

Dubravka Kis Milojević, vaspitač

Ivana Miljković, vaspitač

Jelena Dimitrijević, vaspitač

Ivana Blagojević, vaspitač

Podrška projektu: Branka Stanojević, pedagog