Dramski metod

Recepcija lutkarske predstave kod dece predškolskog uzrasta

(Tekst je objavljen u časopisu “Detinjstvo (Časopis o književnosti za decu)”, Novi Sad, zima 2008, XXXIV, br. 4, str. 38-41)

Sažetak: Pođemo li od činjenice da je najbitnije da dramska predstava za decu čuva svoju osobenost, lutkarska predstava se, sama po sebi, ističe kao najpogodnija za decu predškolskog uzrasta. Specifičnost ovog tipa pre­dstave jeste lutka, kao poseban objekt dečjeg interesovanja. Uz lutku, de­ca bolje pamte sadržaje i zbivanja prikazana na sceni. Kada je reč o dra­ma­­turgiji za decu, pored težnje da iznese i saopšti niz saznanja o životu, pr­i­­rodi i svetu – ne sme se zaboraviti njena primarna dužnost: da ostva­ri kontakt s decom, da ih uzbuđuje… Deca u svom tragalačko-saznajnom pro­cesu, tokom otkrivanja nepoznatog ne podnose – dosadu.

Ključne reči: Lutkarska predstava za decu, likovi – lutke, recepcija predstava Vuk i jarići i Anđeoska bajka.

Teorijska postavka da dramski rad namenjen deci predškolskog uzrasta ne sme biti imitacija onog koji je namenjen odraslima, niti se s njim sme poistovećivati u interpretaciji, provlači se kroz gotovo sve tekstove koji govore o dramskoj umetnosti namenjenoj deci. A ako je najbitnije da dramska predstava za decu čuva svoju osobenost, lutkarska predstava se, sama po sebi, ističe kao najpogodnija za decu predškolskog uzrasta. Ono što predstavlja specifičnost ovog tipa predstave jeste lutka, kao poseban objekt dečijeg interesovanja. Uz lutku, deca naročito pamte sadržaje i zbivanja prikazana na sceni, jer ih u takvoj situaciji i slušaju, i gledaju, i doživljavaju efektivno-motorno. Takve sadržaje bolje pamte, od onih koji su im pročitani ili ispričani.
Može se reći da postoje četiri osnovna kvaliteta lutkarske predstave namenjene deci:

• zanimljiva / dopadljiva scenska lutka (prilagođena uzrastu dece za koju je predstava namenjena, prilagođena scenskom okruženju…),
• dinamika dešavanja na sceni (postiže se dinamičnom dramskom radnjom, pospešenom pevljivim songovima, pravilno raspoređenim između kraćih dijaloških sekvenci u kojima dominira adekvatno moduliran glas animatora, uz neophodan verbalni kontakt s publikom),
• intrigantna scenografija,
• tekst predstave.

Dete predstavu prima samo kao niz parcijalnih utisaka. Uz te parcijalne utiske ide i parcijalno estetsko procenjivanje predstave, pa se javlja intenzivan estetski doživljaj, kada je u pitanju lutka, izazvan samim izgledom lutke. Veoma dobar primer pružaju dve predstave novosadskog Pozorišta mladih – Vuk i jarići¹ i Anđeoska bajka². (Napomenula bih na ovom mestu da sam predstave gledala sa svojom četvorogodišnjom ćerkom Janom, pa su i moji zaključci o recepciji prevashodno zasnovani na njenim reakcijama, ali i na posmatranju ostale dečje publike.) Likovi glavnih junaka Anđeoske bajke, Anđele – bucmastog, ali lepršavog anđelka, i Mede – ljubičasto-rozikastog tupavka-tvrdoglavka, ostavili su mnogo jači utisak od likova iz predstave Vuk i jarići. Naravno, to ne bi trebalo da iznenađuje s obzirom na činjenicu da su lutka i meda najčešći rekviziti s kojima se igraju deca mlađeg predškolskog uzrasta, pa im nije bilo teško da se s njima identifiuju. Pri tom, ne treba zaboraviti ni bitan činilac – urbanizaciju. Dete koje domaću ili divlju životinju vidi samo na slici u slikovnici, teško da se može s njom saživeti, bez obzira na težnju odraslih da se kod dece razvije zaštitnički i prijateljski odnos prema životinjama. S obzirom na činjenicu da je Anđeoska bajka namenjena deci mlađeg uzrasta, ona dobro korespondira sa senzibilitetom modernog deteta i njegovom maštom – meda leti na oblaku, Sunce se pojavljuje kao lopta – “vrela” – ali ipak lopta, cvet se otvara i izleće leptir, fluorescentno zelena žaba visi s duge… Naravno, sve ovo ima svoje korene i u savremenim crtanim filmovima, ali i slikovnicama, gde dominiraju scene i slike jarkih boja, kao i u modernim plišanim igračkama u čijem dizajnu više ne dominiraju prirodni tonovi, tipični za određenu vrstu, već se forsira vizuelna privlačnost izazvana neobičnošću – obično specifičnom bojom.

Lutka već svojim likovnim kvalitetima i scenskim oživljavanjem nosi u sebi i svoj specifičan glas, odnosno boju glasa. Lutkar ga otkriva i upotrebljava u oblikovanju karaktera lutke. Lutka i glas se spajaju stvarajući scenski lik.
Kao ilustracija tvrdnje da je glas bitan u karakterizaciji lika, uzmimo lik Vuka iz predstave Vuk i jarići. Zanimljiva je činjenica da je on predstavljen više kao spadalo, a ne kao zli pokvarenjak. Animator lutke Vuka, replike je izgovarao glasom ne strašnim, već više s dozom zasićenosti, podsmešljivo, kao da želi da se poigra s jarićima. Pored ovoga, Vuk je načinjen i vrlo dopadljivim – sivo krzno koje asocira na mekoću pri dodiru, i ležerno uklopljen rozi šal, delovali su efektno. Čak i deca koja su s nepoverenjem vikala na Vuka činila su to više iz navike i zbog već stečenog iskustva iz priča i bajki da vuk mora biti zao. S obzirom na to da su lutka Vuka i lutka Mama Koze, veće od ostalih, kod deteta mlađeg predškolskog uzrasta, koje prethodno nije poznavalo sadržaj priče Vuk i sedam jarića, došlo je do zamene identiteta – pa je Mama Koza proglašena “mamom od vuka”. Lik Vuka je do te mere ublažen, da umesto čvrstih i krvoločnih zuba, on ima klimave zube, koji ispadaju, i pre nego što će pohvatati jariće on ostaje samo s jednim zubom i otvoreno naglašava da ne može da žvaće, što ukazuje na činjenicu da ni jarići neće biti pojedeni. Od svih lutaka, ispostavilo se da je Vuk nekako najviše privlačio decu da ga pomaze. Primetna je bila i bolja komunikacija Vuka s najmlađom publikom, od one koju su pokušali da uspostave mali, uplašeni jarići.
Ovakav prikaz Vuka, otvara niz pitanja vezanih za autorsko preoblikovanje usmene bajke, jer štiteći decu od surovih prizora, autorska bajka gradi sliku idiličnog sveta bez zla i protivrečnosti. Za razliku od autorske bajke, usmena bajka baš svojim potenciranjem surovosti, kako smatraju značajni autori, poput Bruna Betelhajma³, simbolički izražava negativnosti, s kojima će se dete susresti tokom odrastanja. Na taj način ona omogućava detetu prevazilaženje strahova od – odvajanja od bliskih i dragih osoba, gubitka roditelja, susretanja s nepoznatim i okrutnim ljudima… Ipak, pošto to nije tema ovog rada nećemo se s tim detaljno baviti⁴.

Ono što ide u prilog predstavi Vuk i jarići, u odnosu na Anđeosku bajku, jeste to što su mnogo bolje uklopljeni songovi i dijalozi. Primetno je da su se vešto smenjivali duži dijalozi s veselim songovima, koje su deca posle predstave pevušila. Kvalitet songova pobuđivao je interesovanje i za same jariće, nezanimljive u dijaloškim sekvencama. Anđeoska bajka je više potencirala scenski pokret uz instrumentale, što je donekle delovalo uspavljujuće.

Međutim, i recepcija scenografije je vrlo specifična. Kada je reč o dve spomenute predstave, napomenimo da je ruralna scenografija Vuka i jarića imala svoju svrhu kao ambijentalno okruženje radnje, ali kod dece nije izazvala posebno interesovanje. Čak je, paravan od pruća, koji je skrivao animatore, predstavljao određenu vrstu barijere između malih gledalaca i lutaka. Određenu zanimljivost predstavljali su prozorčići, kroz koje su se u nekoliko navrata promolili jarići i vuk, ali deca nisu pokazala potrebu da se posle predstave “ušunjaju” iza paravana i osmotre šta se tamo dešava. Sasvim drugačiji bio je doživljaj Anđeoske bajke. Naravno, ne sme se zanemariti činjenica da između publike, lutaka i animatorki nije postojala barijera. Mnoštvo oblačaka i animatrke u plavičastim tonovima, uz šarenu dugu, i dominaciju nežno-plavog osvetljenja, činili su da se sugestija blaženstva i mekoće prenese sa scene na publiku. Simpatično je bilo to što su deca, posle predstave, zavirivala ispod zavese ne bi li videla šta se dešava s animatorkama i lutkama.

Kao zaključak nameće se pretpostavka da sam sadržaj lutkarskog teksta nema posebnog značaja kod dece predškolskog uzrasta. Njima je značajnije da im se lutka obrati, uputi im pitanje ili pozdrav na šta oni spremno uzvraćaju. Kada je reč o dramaturgiji za decu, pored težnje da iznese i saopšti niz saznanja o životu, prirodi i svetu – ne sme se zaboraviti njena primarna dužnost: da ostvari kontakt s decom, da ih uzbuđuje… Deca u svom tragalačko-saznajnom procesu, tokom otkrivanja nepoznatog ne podnose – dosadu. Poruke koje su upućene sa scene – u Vuku i jarićima: čuvajte se nepoznatih, u Anđeoskoj bajci: negujte drugarstvo, učite slova, čuvajte šumu – kod mlađih nisu ostvarile poseban efekat, što ne mora značiti da saznanje nije usvojeno, ali je dečjoj publici značajnije bilo scensko zbivanje, uz dobro likovno rešenje predstave i songove, koji će im dugo ostati u pamćenju.

Mr Ivana Ignjatov-Popović

Puppet play and the reception of it in the nursery age

Summary

Puppet play is the most suitable play for the children in the nursery age. Special quality of it is the puppet. For children it is easier to remember what they see on the scene, if it is played by the puppet. When we think about dramatization of the play for children, we have to know that their primer duty is to present them knowledge about life, nature and the world – but in interesting way, which will develop their imagination.

1 Vuk i jarići – autor: Jan Grabovski; režija: Borislav Mrkšić; igraju: Jovana Filipović, Marija Todorović, Emina Vasić Milić, Dragan Zorić, Vera Hrćan Ostojić / Tereza Čambor, Saša Stojković, Marina Zubić Cinkocki.
2 Anđeoska bajka – autor i reditelj: Emilija Mrdaković; igraju: Marija Mitrović, Marija Todorović.
3 Bruno Betelhajm, Značenje bajki, preveo Bruno Vučićević, Prosveta, Beograd 1979.
4 Opširnije o ovoj temi može se pročitati u: Usmena i autorska bajka u nastavi. Unapređivanje nastave srpskog jezika i književnosti. Zbornik radova, priredila dr Ljiljana Petrovački, Filozofski fakultet – Odsek za srpski jezik i lingvistiku, Novi Sad 2007.