Dramski metod

Kritičarski osvrt Ranka Mladenovića na problem “dečjeg pozorišta”
(Tekst je objavljen u časopisu “Detinjstvo (Časopis o književnosti za decu)”, Novi Sad, jesen 2008, XXXIV, br. 3, str. 46-51)

Sažetak: Prvenstvena uloga pozorišne predstave za decu jeste razvijanje dečje mašte i kreativnosti. Međutim, u periodu između dva svetska rata, u Jugoslaviji, na pitanje dečjeg pozorišta nije se mnogo mislilo. Predstave za decu bile su prerade predstava za odrasle. Neuspeh takvih predstava za decu, Ranko Mladenović obrazlaže, u svom tekstu Pitanje dečjeg pozorišta (1933), činjenicom da su deca sposobna da prepoznaju šablonizovanu upotrebu gestova i mimike koji, uz preteran kostim, predstavljaju samo jeftin efekat. Struktura jednog pozorišnog dela za decu trebalo bi, prema Mladenovićevom viđenju, da bude sinteza muzike, pantomime, reči i slike, i da tako, kao organska celina deluje na decu, budeći u njima potrebu za maštom i kreativnošću. I najvažnije od svega jeste potreba da takva predstava u detetu budi jak optimistički, životni osećaj. Uloga pozorišta jeste da kroz izazvane impresije zabavi, pouči i oplemeni.

Ključne reči: Dečje pozorište, predstava za decu, intuitivna režija, mašta, kreativnost.

Deca su po svojoj prirodi sposobna za maštovito delovanje i do­ži­vlja­­vanje, spre­­m­na da se estetski usmeravaju – što potvrđuje činjenica da svet oko sebe sa­gle­da­va­ju i do­ži­vljavaju kroz igru. Možemo slobodno reći da deca svet umetnosti pri­hva­ta­ju kao svet sa­zdan stvaralačkom maštom. Od svih oblika umetnosti, čini se da je de­ci najbliža dra­m­ska umetnost, jer se život oko nas odvija u obliku nizanja razno­vr­s­nih “dramskih” situ­a­­cija. Pozorišna umetnost ima pozitivan vaspitni uticaj na de­te, pošto se kroz gle­da­nje dramskog ostvarenja (ili učestvovanje u njemu) dete ospo­so­­blja­va da razvija

“укус и критичко суђење, истраживачки инстинкт и апстрактно ми­шље­ње … да постепено уочава шта је битно, а шта споредно, шта је ну­жно, а шта слу­ча­јно … да запажа односе између узрока и последица”¹.

Može se reći da se dečja mašta (nizanje slika u mislima) podudara sa scenskim zbi­va­njem (promene slika), pri čemu dolazi do snažnog emo­cionalnog doživljavanja od stra­ne de­teta, koje tako usvaja pojmove stvari koje ga okružuju i koje su mu pre­d­sta­vlje­ne. Po­zo­ri­šna predstava namenjena deci trebalo bi da ima za cilj ra­zvi­janje dečje ma­šte, što vo­di razvijanju dečje kreativnosti i, u izvesnom smislu, postepenom ospo­so­­blja­vanju za da­lji život.

O počecima pozorišne aktivnosti namenjene deci u Srbiji – malo se zna. Po­sto­ji po­datak da je Narodno pozorište u Beogradu 1879. godine, dok je u njemu dra­ma­turg bio Jo­van Jovanović Zmaj, u svoj repertoar uvr­stilo i neke predstave prilagođene de­ci. Ugla­v­nom su to, tokom narednih de­set godina, bile svetosavske predstave za osno­vce, i to one ko­je su pri­la­­gođene deci, ali u osnovi nisu pisane za decu. Te pre­d­sta­ve su bile ale­go­ri­č­ne, pune hvale o našoj nacionalnoj istoriji i junacima, s izra­zi­­tom va­spi­tnom te­nde­n­ci­jom. Takođe, postoji i podatak da je 1881. godine izvedena i “ša­­la za decu u jednom či­nu” Stara i nova škola (autori su bi­li Milovan Glišić i Mi­­lorad Popović Ša­p­ča­nin), “verovatno, prvi ori­ginalni i premijerno izvedeni dra­­mski tekst za decu na da­s­ka­ma Na­ro­dnog pozorišta”². Tekst nije sačuvan, ali je pre­­pričan u Srpskim novi­na­ma (1885. godina), gde se vidi da se poredi “stara i nova ško­la” kroz di­ja­log između starca i de­ce. Osim svetosavskog programa, u Narodnom po­zo­rištu u Beogradu, 26. avgu­sta 1882. go­dine, igrana je dnevna predstava “poglavito za decu” ko­ma­da Put oko sveta za osa­mde­set dana Adolfa D’Enerija i Žil Verna.³
U jesen 1905. godine Branislav Nušić je s Mihajlom Sretenovićem osno­vao “Ma­lo pozorište”. Ono je bilo pozorište za decu, gde su izvo­đa­či bili “deca iz ni­žih razreda gimnazije, ponekad i iz osnovne škole”⁴. Re­pe­rtoar su ispunjavala Nu­ši­ćeva i Sretenovićeva dela, a zavesu je spe­ci­jalno za “Malo pozorište” oslikao Bra­na Cvetković, glumac koji je ra­dio i dekoracije:

“Na zavesi je bila alegorijska slika – gradsko đače s knjigom u jednoj ru­ci pokazuje drugom na nebo ozareno rumenilom. Iza borova, jela i hra­s­to­va rađa se sunce kao simbol nacionalnog duhovnog oslo­bođenja. Više za­vese, u ovalu, bila je slika Svetog Save, sa strane grbovi Bosne i He­r­ce­govine, Srema, Crne Gore i Makedonije i drugih jugoslovenskih zemalja.”⁵

Malo pozorište trajalo je do 1907. godine. Tokom dve go­di­ne rada u njemu je negovan re­­pe­r­toar prilagođen deci, u kom su patriotske i isto­rijske drame činile pre­ovla­đu­ju­ći deo, iako ne i jedini.
Традиција оскудних извештаја о представама за децу наставила се и у годинама пред Први светски рат. Међутим, каква је била ситуација с пре­дста­вама за децу, у пе­ри­оду из­међу два светска рата, можда најбоље го­во­ри Ранко Младеновић у свом тексту Пи­тање де­чјег позоришта, обја­вље­ном у листу “Време” 1933. године, у ком се кри­ти­чки односи пре­ма ставу та­дашњих позоришних првака у Југославији (на првом месту у Бе­о­­гра­ду), ко­ји су питање дечјег позоришта само теоријски постављали.
Младеновић наглашава да је у том времену, у Европи, дечје позориште било у це­­н­тру пажње, као што је “де­чја душа” била, у многим земљама инспирација модерне по­зо­ри­ш­не уме­тно­сти. Важећи став био је да стварање позоришта за младеж пред­ста­вља основ за уме­тничко образовање будућих зрелих бића, али и важан преду­слов за њи­хову даљу со­ци­ја­лну оријентацију у животу.
Ситуација у нашој земљи, како наводи Младеновић, била је битно различита, јер се

“na umetnost za decu u stvari i ne misli … nema se ni plana, ni si­stema; čak nema ni inicijative, sem delimično privatne”⁶.

Mladenović se nije slagao s praksom da dečje predstave izvode glu­mci koji su se do­kazali pri izvođenju ozbiljnih dela, bez obzira na to ko­liko su oni dobri. Po­d­vla­­čeći ra­zliku između “dečjeg pozorišta” i “po­zo­­rišta za odrasle”, on ističe da, če­sto, i pr­vo­k­lasni glumci gube svu svo­ju opštepriznatu moć interpretacije kada ig­ra­ju isključivo za decu. Ta­kvi glumci su, obično, neprijemčivi za dečju psihu i maštu, jer im ne­do­­staje onaj neposredni efekat, koji utiče na dečji duševni život. Mla­de­no­vić u tome nalazi ra­zlog što:

“promašuju najviše takozvane nedeljne predstave za decu u pozo­ri­š­ti­ma za od­rasle … Treba po svaku cenu izbegavati erzac – pre­dsta­ve1 za de­cu … Ono što uvire, izvire i ponire u dečju dušu, nikako ne za­hvata je­dna takva pre­d­stava. …ona ih psihološki poremećuje, jer ih u ve­ćini slu­čajeva za­stra­šu­je. Umesto da probudi u njima smisao za nepo­sre­dno es­tetičko uživanje, ta­kva jedna predstava, tuđa dečjem duhu, izi­sku­je za sh­vatanje jedne – njihovoj duši – daleke stvari”⁸.

Ovu tvrdnju Ranko Mladenović tumači činjenicom da je bilo kakav na­por pri pri­ma­nju ume­tnosti “strašan” (izraz R.M.), a da je pravo umetničko po­imanje uslovljeno naj­manjim na­porom u primanju estetskih utisaka. U to­me on vidi razliku između “dečjeg po­zorišta” i tobožnjeg “pozorišta za de­cu”. Oštro se suprotstavljajući postojećim de­čjim pre­dsta­va­ma on na­vodi da

“prividno pozorište za decu, sa svojim uobičajenim repe­rto­a­rom, s ra­z­nim Sne­žanama, pakosnim patuljcima, iskeženim džinovima, ko­sma­tim ča­­ro­­bnja­ci­ma i drvenim kneževima sa zlatom izvezenim ci­pe­la­ma, samo uni­štavaju de­čju maštu, koja očekuje nešto sasvim drugo, da­le­ko od sva­kog zastra­ši­vanja i pesimizma”⁹.

Mladenović naglašava da bi trebalo spa­savati dete u detetu, a ne u njemu tra­ži­ti instinkte odraslog čoveka. Zato bi sadr­ži­­na pozorišnih predstava za decu tre­ba­lo da bude sasvim posebna i jedi­nstvena – što je već bila praksa u tadašnjoj Evro­pi, dok je kod nas još uvek bilo lutanja pri traženju pravog sadržaja za dečju pred­sta­vu. Mi de­la za decu u tom periodu nismo ni imali, i zato je “dečji repertoar bio najma­nje dečji”. Struktura pozorišnog dela za decu trebalo bi, pre­ma Mladeno­viće­vom viđenju, da bude sinteza muzike, pantomime, reči i sli­ke, i da tako, kao organska ce­lina deluje na decu.
Govoreći o potencijalnom savremenom dečjem pozorištu, Mla­de­no­vić navodi i tri vrste teatra koje bi trebalo da imaju primat:
“muzikalno-koreografsko insceniranje, insceniranje veselih ba­jki i insce­niranje u cilju (podsticanja) kolektivnog osećanja”¹⁰.
Za sve tri vrste trebalo bi ponuditi dinamičan tempo i glumu koja odgo­vara oseća­ji­ma dece. Ono na čemu obavezno treba insistirati, smatra Mladenović, jeste opti­mi­zam, jer on je pokretačka snaga životne aktivnosti. Ako optimizma i nema u po­zo­ri­štu za odrasle, mora ga biti u “dečjem pozorištu”.

“Jak optimistički životni osećaj, i njegovo psihološko opra­vda­nje na po­zornici, preobražavaju mladež još u početku. … Zato je neo­pho­dno da se i kod nas najzad povede ozbiljno računa o osnivanju dečjih po­zo­­rišta, i ujedno da se zna na kojoj se bazi to čini.”¹¹

Fenomenu pozorišta za decu Ranko Mladenović prilazi kao pozo­ri­­šni pro­fe­sionalac, onaj ko uvek računa na reakciju publike i inte­ra­kciju s njom. Shodno svo­jim stavovima, kada je reč o pozorištu za odra­sle, Mladenović se zalagao i za ra­z­voj intuitivnog pozorišta za de­cu – onog koje će uticati na maštu i duhovni razvoj de­teta. Činjenica da je prošla čitava decenija od objavljivanja njegovog teksta Intu­i­ti­vna režija, a da se u pozorišnoj režiji ništa nije promenilo, objašnjava oštar ton njegove kritike tipiziranih izvođenja bajki, gde su maska i dekor, uz uvek istu ge­sti­kulaciju i mimiku, smanjivali, ili potpuno ukidali, pro­stor za dečije do­ma­šta­va­nje dela. Ne bi se mo­glo reći da se Mladenović zalagao samo za to da u dečjim pre­d­sta­­vama glume isključivo deca, njegov stav se, pre svega, tiče izbora tekstova ko­ji će otvo­riti put jednoj slobodnijoj režiji, koja će simbo­li­čno prikazivati ono što se mo­že “čitati između redova”, ali će osta­viti i dovoljno prostora za individualno tuma­čenje viđenog. Uloga po­zo­rišta, prema Mladenoviću, i jeste to da kroz izazvane impresije zabavi, pouči i oplemeni.¹²

Mr Ivana Ignjatov-Popović

1 Milenko Misailović: Dete i pozorišna umetnost, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd 1991, 23.
2 Jovan Ljuštanović: Prve predstave za decu u Narodnom pozorištu, 125 godina Narodnog pozorišta u Beogradu: zbornik radova s naučnog skupa održanog 16-19. novembra 1994. godine, Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd 1997, 161.
3 Isto, 163.
4 Borivoje S. Stojković: Istorija srpskog pozorišta od srednjeg veka do modernog doba (drama i opera), “Teatron” časopis za pozorišnu istoriju i teatrologiju, br. 15/16, Beograd septembar 1978, 509.
5 Isto, 509.
6 Ranko Mladenović, Pitanje dečjeg pozorišta: povodom komada “Aladinovo kandilo”, “Vreme”, Beograd, god. XIII, broj 4080, 16. maj 1933, 6.
7 Prerađene predstave za odrasle, “spuštene” na dečji nivo. Kolokvijalno značenje – lažno, falsi­fi­kat. (Komentar I. I. P.)
8 Ranko Mladenović, Pitanje dečjeg pozorišta: povodom komada “Aladinovo kandilo”, 6.
9 Isto, 6.
10 Isto, 6.
11 Isto, 6.
12 Kritika Ranka Mladenovića verovatno nije bila usamljena u pozorišnom svetu. Ideja o stvaranju de­č­jeg po­zorišta svakako je postojala, a u potpunosti je realizovana osnivanjem Povlašćenog pozorišta za decu i omladinu “Roda”, u Beogradu, oktobra 1937. godine, koje je trajalo sve do aprila 1941. godine. Os­­nivači pozorišta su bili: Gita Predić Nušić (ćerka Branislava Nušića), Sofija Vuka­dinović, Mi­­li­voj Predić (publicista i dramski pisac) i Živojin Vukadinović (pisac, pre­vo­di­lac, novinar i ure­dnik “Politike” između dva svetska rata).
“Rodino pozorište se razlikovalo od ranijih, a i kasnijih dečjih pozorišta, po tome što su deca ig­rala ulogu dece, a uloge odraslih bile su poverene profesionalnim glumcima” (Zora Vu­ka­di­no­vić, Rodino pozorište, Muzej pozorišne umetnosti Srbije, Beograd 1996, 7).
Ide­ja za osnivanje Rodinog pozorišta potekla je od Branislava Nušića, pa je on donekle i osmislio ka­­ko bi repertoar trebalo da izgleda, ali posle njegove smrti, u januaru 1938. godine, brigu o repe­r­to­a­ru su pre­u­zeli Živojin Vukadinović i Milivoj Predić
“koji su tražili dela pogodna za prikazivanje u dečjem teatru, a kao znalci stranih je­zi­­ka, pre­vo­di­li su i komade inozemnih pisaca i prilagođavali ih za izvođenje u Rodi imajući na umu mogućnosti ma­lih glu­maca” (Isto, 22).
Tradiciju Rodinog pozorišta, a zatim i Pionirskog pozorišta nastavlja pozorište “Boško Bu­ha”, ko­je su osnovale Gita Predić-Nušić i Đurđinka Marković 1950. godine. Ono je bilo prvo pro­fe­si­ona­l­no po­zorište za decu, a geslo pod kojim je počelo da radi je “umetnici za decu”. Osnovni cilj po­zo­ri­šta je bio, ali je i ostao, školovanje ukusa mladih naraštaja, razvijanje mašte i postepeno pri­bli­­ža­va­nje re­per­to­aru velikih “običnih” pozorišta. Međutim, Dimitrije Đurković pravi razliku između da­našnjeg koncepta pozorišta “Boško Buha” i nekadašnje Rode, i objašnjava da je pozorište “Boško Bu­ha” pozo­ri­š­te za decu, jer sve uloge igraju odrasli glumci, dok su u Rodi i na pozornici i u gle­da­li­š­tu bila deca, pa zbog toga on to pozorište naziva dečjim pozorištem.